The problem was you had to keep choosing between one evil or another, and no matter what you chose, they sliced a little bit more off you, until there was nothing left. At the age of 25 most people were finished. A whole god-damned nation of assholes driving automobiles, eating, having babies, doing everything in the worst way possible, like voting for the presidential candidates who reminded them most of themselves. I had no interests. I had no interest in anything. I had no idea how I was going to escape. At least the others had some taste for life. They seemed to understand something that I didn’t understand. Maybe I was lacking. It was possible. I often felt inferior. I just wanted to get away from them. But there was no place to go.
трећа смена
(via deadpussyliquor)
I was fighting a small fight of my own which wasn’t leading
anywhere—but like a man with a bent spoon trying to dig through a
cement wall I knew that a small fight was better than quitting: it
kept
the heart alive.
(via henrycharlesbukowski)
Some men aren’t looking for anything logical, like money. They can’t be bought, bullied, reasoned, or negotiated with. Some men just want to watch the world burn.
једва чекам да видим своју грешку, јер то значи само једно - напредак.
знаћеш да си успео кад пронађеш мотивацију у себи.
време и простор
крећући од хераклитове тезе да је време=промена,ми заправо долазимо до закључка да време не постоји следећим путем;једно исто време од 45 минута на једној контролној вежби трајаће другачије у зависности од ученика. оном ученику којем је материја са контролне позната и који ради контролни свих 45 минута, време ће протицати јако брзо. ученику којем материја није позната то време ће тећи спорије. из те чињенице долазимо до закључка да је време само у нашој свести, оно не постоји. оно што је стално је заправо промена. што је заправо крај часа. дакле време зависи од наше свести, самим тим је јако субјективно, и варира од човека до човека, док је промена оно опште које утиче на све. самим тим време ту губи значај јер се не може означити. полазећи од тезе да је свемир бесконачан долазимо до нужног закључка да све што је у теорији могуће негде постоји. самим тим долазимо до парадоксалне чињенице да постоји бесконачан број наших копија у свемиру. бесконачан број људи који исто размишљају, који исто чине у исто време, бесконачан број људи који ово пише, и бесконачан број људи који ово чита. да би избегли ту сличност, стварамо бесконачно много различитих ограничених универзума који се граниче као квадрати на папиру. самим тим избегавамо ту парадоксалност, и добијамо разноврсност. такође можемо да тврдимо да је простор тачније свемир неограничен,бесконачан,а да су објекти у њему ограничени, коначни. самим тим избегавамо сваки смисао бесконачности осим у просторном смислу јер је то заправо немогуће.
свако је леп на свој начин, а ружан на туђи.
тренутно у овом свету, који се дели на богате и сиромашне, на раднике и нераднике, ја нећу успети. кад се свет буде делио на добре и лоше, на паметне и глупе, имаћу неку шансу.
Once in a while it really hits people that they don’t have to experience the world the way they have been told to.
